Информациона револуција која је почела у
последњих неколико деценија, пропраћена процесом интернационалне економске и
медијске интеграције познате као глобализација, деловала је као ударни ован
насупрот традиционалних темеља совијалног ауторитета и значења. Широм света,
померања економске и политичке власти ослабиле су улогу државе, нове форме
индустријских организација умањиле су могућност дуготрајног, стабилног
запослења, улак жена у радну снагу је пореметио традиционалну патријархалну
породицу. Политички, економски, културни и социјални помераји који се догађају
у јеку информационе револуције су готово идентични и много комплекснији од оних
који су следили након прве индустријске револуције пре готово две стотине година.
Али свака акција изазива реакцију. Последњих
четврт века је посведочило глобални талас покрета колективног идентитета који
изазивају глобализацију и космополитанизам
у корист народне контроле над културом и сопственим животима. Ови
покрети се разликују од ранијих друштвених покрета, који су се у већини
случајева базирали на организовању радника. Као што је објаснио Турин: ''У пост-индистријском сруштву, у којем
културни сервиси замењују материјална добра у срцу производње, одбрана
субјекта, у својој личности и култури, против логике апарата и тржишта,
замењује идеју класне борбе''. Кастел даље објашњава примарну улогу
идентитета:
У свету глобалне размене богатства, моћи и
слика, потрага за идентитетом, колективним или индивидуалним, наслеђеним или конструисаним,
постаје фундаментални извор друштвеног значаја. Ово није нови тренд, идентитет
је, нарочито онај религијски и етнички, био у корену постојања од самог
настанка људског друштва. Идентитет постаје основни, а неретко и основни извор
смисла у историјском периоду обележеном масовним уништавањем органозација,
делегитимисања иституција, бежећи од великих социјалних покрета и
интензивирајући културолошка изражавања.
У оваквој ситуацији,
динамика расе и етничког порекла је такође измењена. На једној страни раса и
етничка припадност су важни више него икада као инструмент угњетавања. Са друге
стране, како се глобализација и економске промене замућују традиционалне расне
и етничке границе, раса и етничка припадност укрштају се са другим маркерима
идентитета, везане за религију, националност, пол и језик у стимулисању
друштвене борбе. Ово се може илустровати анализом етничке политике у Сједињеним
Америчким Државама.
Од када је ититуционализација
ропства донела рационализацију друштва у XVI веку, принципијелна
подела у Америчком друштву била је на Црне и Беле. Идентитет Афро-Американаца
је створен кроз колективну историју расизма, а изражавао се кроз музику,
литературу и социјалну борбу. Европски имигранти, било да су слуге или богати
индустријалисти, били су социјализовани генерацију или две у белој раси.
Индијанци, Мексиканци и имигранти из Латинске Америке, Кариба и Азије били су
категоризовани као не-бели, са њихово укључивањем у ту категорију довело је до
доношења закона против мешања раса.
У последњих 40 година смо, међутим,
били сведоци крупног преобликовања ове динамике. Успех покрета за људска права
и афирмативни програми дозволили су Афро-Америчкој средњој класи да се издигне
и направни значајно пробијање у економске и политичке структуре моћи. У исто
време, промене које је донела информациона економија, као што су трансфер не
квалификоване радне снаге која је била задужена за производњу, из САД-а у земље
у развоју, су вишеструко погоршале социјалне и економске услове већине
Афро-Американаца у сваком могућем смислу. Неуспех покрета за људска прав ау
покушају да поправи положај Афро-Американаца, као и све већа разлика између
тзв. ''талентованих десеторки'' а великог броја сиромашних олабили су заједницу
и натерали многе тамнопуте људе да потраже свој идентитет. Док је борбу за
права Афро-Американаца у прошлости обележио Марш на Њашингтон 1965. године – са
јасним позивом за расну једнакост – њихову борбу данашњице караткерише Марш
милион људи, који је одржан 1996. године, са јаким религијским, националистичким
и за пол везаним карактреом.
У овој новој мешавини политике,
улога језика и дијалеката се издваја као критично питање. Дијалект коришћен од
стране већине Афро-Американаца, постоји вековима, али је у последње време
диверзиран од стандардног Америчког Енглеског под утицајем све веће расне и
економске сегрегације и културног отпора у гету. Али заједница је горко
подељена када је у питању важност употребе тзв. Црног дијалекта. Ово се огледа
у контраверзној резолуцији школског савета Окланда из 1996. године везане за
Ебоникс. Ова резолуција тврди да су образовни проблеми Афро-Американаца
проистекли не само из расне, већ и из језичне дискриминације. Резолуција је
готово тренутно нападнута многим критикама од стране еминетних личности из црне
заједнице, као што су Џеси Џексон, Маја Ангелоу и Квејси Мфуме. Иако је школски
одбор Окланда одлучио да изађе у јавност са тврдњом да су Афро-Американци
дискриминисани и због свог језика, ''талентована десеторка'' из црне заједнице
је одлучила да кроз своје представнике одбаци језик гета и покаже да већина
Афро-Американаца, припадника средње класе, заправо говори стандардни
Амеркчо-Енглески језик.
Расна динамика у САД-у
се трансформисала и то не само мењањем политике идентитета међу
Афро-Американцима, већ и мењањем имиграционих шаблона. Велики број имиграната
из Латинске Америке и Азије, као и релативно велики број мешовитих бракова међу
њима и белом популацијом, је замаглио расну границу. Последњих година број
Латино-Американаца се повећао у односу на Афро-Американце. Супротно ранијим
очекивањима, квази расни ентитети као што су ''Ћикано'' и ''Латино'' нису
начили постојано упориште, са Латино Америчким имигрантима подељеним класом,
национашћу и расом. Ниво до који је досегао Хиспано идентитет и САД-у је опет
везан за заједнички језик ових имиграната, који говоре Шпаски или такозвани ''Spanglish’’. Паралелно, и чак
заклањајући контраверзу око Ебоникса, изронило је ново питање политичке борбе
која је започела 1998. године у Калифорнији, а за свој циљ је имала увођење двојезичног
образовања у државне школе. Ово је постао предмет спора не само између белаца и
Хиспано заједнице, већ је постојао и у оквирима саме Хиспано заједнице. Док је
већина група и гласача подржала иницијативу, незанемарљиви број није .
Очигледно је идентитет везан за Шпански језик остао битан одређеном броју
имиграната, док су други безусловно прихватили Енглески језик као помоћно
средство на путу до Америчког сна и живота у средњој класи.
Док су досадашњи примери били
ограничени само на САД, инфузија језика у етничку борбу никако није локалног
карактера. Ученици у Јужној Африци се боре да науче Енглески пре Африканса како
би подржали анти-апархејд покрет, док су неколико година касније говорници Зулу
језика започели контра револуцију у провинцији Натал, одбивши да уче Енглески
језик у школама. Канађани имају проблема са сепаратистичким покретима на
Француском говорном подручју, пре свега у Квебеку. Затим ту су Литванија,
Летонија и Естонија које су двајањем од СССР-а, у потрази за сопственим
идентитетом, у први план ставили језик као носилац националног идентитета, и
отишли су чак толико далеко да су поставили језик као услов за држављанство,
само да би на неки начин пркосили онима који говоре Руски.
На нашим просторима постоје трагови, јако уочљиви,
стављања језика у први план при дефиницији идентитета. Хрвати су на основу
наречја, које никада није дефинисано као посебан језик, већ заправо само
дијалект Српског језика, створили вештачки Хрватски језик. Покушаји увођења
нових речи од стране Хрватских власти не престаје ни у вом тренутку, а све у
жељи да целом свету покажу да имају свој језик и да немају никакве везе са
примитивцима са ове стране границе. Затим ту је и исламизовано становништво
Босне и Херцеговоне које себе назива Бошњацима, а свој језик, у складу са
концепцијом стварања вештачког идентитета, назива Бошњачким, иако ниједан
лингвиста, који је иоле озбиљан у схватању свог позива, није прихватио овај
језик за посебан. У причу се уплиће и језик којим се прича у Старој
Србији(данас званично Бившој Југословенској Републици Македонији), тамошње
становништво, вековима отуђивано од матице попримило је у својем говору
карактеристике Бугарског језика, које се пре свега огледа у непостојању падежа.
Иако је сличан начин говора утемељен и у јужним деловима данашње Србије, народ
са простора БЈР Македоније овај језик назива Македонским, док га Бугари
званично не признају и подразумевају га дијалектом Бугарског језика. И овде,
поред Цркве, језик стављен у први план при стварању идентитета нове, при том
оспораване нације, јер језик јесте најбитнији при обликовању идентитета једног
народа, ако нема посебног језика, нема ни посебног народа. Најсвежији је пример
Црне Горе. Ова новостворена држава, постала је самостална 2006. године и донела
је нови Устав. Да се не бисмо бавили политичким питањима, иако је језик битан
за политичку борбу, навешћемо овде само једну спорну чињеницу везану за овај
Устав, која је директно везана за језик. Службени језик Црне Горе, како је
наведено у овом документу, је Црногорски. Иако не постоји нити један званичан
одобрен и написан документ у Црногорској историји који спомиње било који језик
сем Српског, овај нови језик је на велика врата уведен у Црногорску историју.
Језик има 32 слова, а два новостворена слова се готово и не користе у говору
који практикује народ. Само 21.53% грађана се изјаснило да говори,
''Црногорским'' језиком, сли идентитет нације је у питању, а потребе се могу
подмирити само увођењем, нормирањем новог језика, на жалост, без научног
утемељења.
Нема коментара:
Постави коментар